Ostati neravnodusan

Vratila sam se u Beograd, u realnost, i iskreno, nije mi se dopala, ali usla sam brzo u stos naseg nacina zivota. Ali putovanje nije zavrseno, nikad nije, jer uspomenama, slikama stvaramo posebnu viziju nastavka price dok se opet ne vratimo na isto mesto.
Pitate se sta mi bi da izaberem ovu temu? Zasto volim Italiju? Volim je zbog svega pomenutog, zbog toga sto se u njoj osecam kao kod kuce i zbog toga sto je jednostavno osecam na pravi nacin (koji ce, ne sumnjam, biti nekima od vas cudan, neshvatljiv, ali iskreno i nije me mnogo briga.). Dozivela sam je i hocu da pokusam da vam prenesem delic tog ITALIJANSKOG DUHA, neukrotivog, slobodnog, umetnickog, romanticnog, prirodnog, pozitivnog, impulsivnog. A, najdivnije od svega je to sto ga ja imam.
Znam da sam mnogo puta upotrebljavala reci “savrseno” i “fantasticno”, ali od soka, lepote one su zaista neophodne i sastavni deo opisa. Italiju svima preporucujem.
Ne pokusavam da vam se dopadnem, jer nema potrebe, ali VAZNO JE OSTATI NERAVNODUSAN. Hocu samo povratnu reakciju. Jedno je sigurno…U mom slucaju:”Svi putevi vode u …MILANO!”. Hocu DOLCE VITA!

Poslednji dan u Milanu

“Un emozione per sempre…”

Ustajem. Jutros mi se, po prvi put, brat obraca kao vodic i kaze:”Danas cemo da budemo u sportskom duhu, idemo na “San Siro”.Jel ovo zemlja fudbala ili ne? Andiamo, mia cara sorella.” i nasmeja se. Odmah sam se spremila i s odusevljenjem krenula na jedan od najvecih stadiona na svetu, na stadion mog omiljenog fudbalskog kluba, ciji sam vatreni navijac, Milan-a. Istina, Italija jeste i ZEMLJA FUDBALA. Oduvek je bila u samom vrhu evropskog fudbala, a 2006. godine i na samom vrhu svetskog, CAMPIONI DEL MONDO. Najpoznatiji italijanski klubovi su Milan, Roma, Lazio, Inter, Juventus…Italijanski fudbal je oduvek karakterisala dobra taktika, pobednicka, kao i odlican sastav igraca medju kojima su Fabio Canavarro, Alessandro Nesta, Andrea Pirlo, Alessandro Del Piero, Inzagi, Francesko Totti, Gianluigi Buffon…
Dosli smo na stadion koji je bio ogroman (kapaciteta oko 85.000 mesta). Bio je prazan, ali otvoren za posetu turista. Uredan, bez polomljenih, ostecenih stolica, sa obezbedjenjem na svakom cosku, teren sa divnom zelenom travom. Kad sam ga ugledala sa tribina pozelela sam da istrcim na teren da vidim cisto kako to izgleda, ali nisu mi dopustili. Saznala sam da se stadion zove, u stvari “STADIO GIUSEPPE MEAZZA”. Postoje radnje sa suvenirima ovog kluba. Naravno, posetila sam ih i uzela sal i dres crveno-crnih. Nakon kratke, ali vredne posete “San Siru”, “zaboli” smo se u neki kafic, jeli pizzu i razmenjivali utiske, odnosno, ja sam odusevljeno mlela, a brat se smejao istom. Za momenat mi je pogled odlutao i konstatovala sam neophodno:u svako doba dana i noci svi Italijani su besprekorno doterani. Jos nikog nisam videla u trenerci, ili opustenoj “kucnoj” varijanti na ulici (sto je u Beogradu, nazalost, skoro normalna stvar). A, ocigledno i da necu. Na javnom mestu, nikako. To savrseno postujem. Ponukana takvom cinjenicom, zamolila sam brata da me uvede u “raj za shoping”, epicentar MILANSKE MODE. Pristao je rado, cemu sam se ja iznenadila, izgleda da je i on kupoholicar.? Via Montenapoleone (ili tako nesto) je sirok bulevar, bulevar mode u kom dominira najveci Armanijev butik, a pored njega Prada, Versace, Moschino, Gianfranco Ferre`, Gucci, Max Mara, Valentino i mnogi drugi. U skladu sa svojim imenima, izuzetno su skupi, ekskluzivni su. Najvece svetske zvezde iz razlicitih bransi se oblace bas u ovim buticima. Haljine, pantalone, bluze, kosulje, esarpe, nakit, cipele, tkanine, svila, torbice… sve izaziva reakciju da ostanes bez daha od lepote. Jednostavno, zivot na visokoj nozi. Kupovina odece ovde nosi odredjeni prestiz.
Posmatrala sam devojke i zene koje su prolazile pored mene prilikom obilaska tog “odmora” za moje oci. Dugokose, dugonoge crnke, uvek sveze isfenirane, prijatnog, ljupkog lica i glasa, savrseno belog osmeha, na visokim potpeticama, fantasticno uskladjenih sa torbicom, nakitom i naocarima za sunce, sigurno koracaju ovim bulevarom u potrazi za jos nekom kvalitetnom “krpicom”, dok plavusa ima mnogo manje (sto je, opet, drugacije nego u Beogradu). Negovane su, elegantne, graciozne, vode racuna o svom izgledu i sve poseduju damske manire, sto je meni veoma vazno da zena ima. Zadovoljne su i neopterecene, uvek pozitivne i nasmejane.

Uvece su hteli da mi pokazu NOCNI ZIVOT, koji je u Milanu raznovrsan i lud, ali ja nisam bila nesto raspolozena za izlazak, htela sam mirno da provedem poslednje vece u ovom gradu i da se lepo, natenane, oprostim od njega na neki vremenski period. Medjutim, nije bilo tako. Moji rodjaci su, sa svojim italijanskim drustvom, u stanu organizovali oprostajan party za mene. Pevali smo karaoke do duuugo u noc. Ipak sam se uverila da im je sjajan nocni zivot.

Rucak na jezeru Komo

“Narucila” sam isto budjenje svakog dana-barsunasti glas Erosa Ramazzottija. Zelja mi je bila ispunjena. Ovog jutra je bila pesma”Adesso tu”. Ustala sam i obavestili su me da idemo na jezero, tzv. Lago di Como. Jezero Como je jedno od najvecih u Italiji, nalazi se na samom severu zemlje, u podnozju Alpa. Ima neobican oblik slova “Y”obrnutog naopako. Tu se nalazi i gradic Como i naselja na jezeru koja pomalo podsecaju na primorska mesta. Sestra mi je rekla i pokazala vile italijanskog i svetskog dzet-seta, npr. mog miljenika Erosa, Donatele Versace, Dzordza Klunija…Fenomenalne su. Nadala sam se da cu videti nekog od njih, ionako su mi se desavale cudne stvari otkad sam dosla, pa sto ne bi i to, medjutim nisam. A za to vreme, stric je pricao o jezeru.Komo je centar umetnosti i izrade svile, mesto sastajanja pisaca, umetnika, antikvara… Hteo je da mi pokaze odakle je najbolji pogled na jezero, pa smo otisli peske kroz neki park (mada moze da se ide do tamo i autobusom, ali stric je hteo da steknem sto bolju formu i da sto vise vidim) malim, krivudavim ulicama kojima su, pored nas, prolazili motociklisti, do brda Baradelo, na kom se nalazi zamak i park sa arheoloskim iskopinama, mnogo crkava, palata, a sve datiraju iz dvanaestog, petnaestog, osamnaestog veka. Stric je bio u pravu, jezero i pogled na toliko plavetnilo oko kog oblecu galebovi stvarno su bili vredni paznje. “Italijanski Beverli Hils”, “Kraljica jezera”, “Biser Coma” sve su nadimci za poznato izletnicko mesto Beladjo(Bellaggio). Vile su ogromne, perverzne, arhitektonski savrsene, nedodirljive. Svaka ima svoj bazen, gliser…Pamtim neke strme stepenice koje su vodile do divne poslasticarnice izmedju nekih kuca sa crvenim ili bordo fasadama gde smo se castili preukusnim sladoledom.
Posle te pauze je usledila voznja zicarom oko pet, sest minuta do sela Brunate, ono i nije nista posebno, ali pruza poseban pogled na ceo grad, jezero, Alpe, Apenine. Nisam mogla da verujem da toliko lepote moze stati u samo jednu zemlju, ovu.
U povratku smo ogladneli i svratili u obliznji restoran. Ne preterujem, ali atmosfera je ista kao u crtanom filmu “Maza i Lunja”, kancone, raspolozeni brkati konobar, miris spageta, cufti, morskih specijaliteta, separatisani romanticni parovi, svece…Fenomenalno. Inace, ITALIJANSKA KUHINJA je specificna i poznata. Obroci su im cudni. Dorucak imaju tradicionalan-espreso ili kapucino sa slatkim kroasanom (brioche ili cornetto). Rucak je nekad bio glavni obrok u toku dana, obrok u kom se uziva u krugu porodice, medjutim brz zivotni tempo i radne obaveze su to promenile, skratile su ga. Pocinje aperitivom, predjelom u vidu seckane prsute, salame, przenog hleba sa maslinovim uljem ili nekim salatama. Zatim ide PRIMO (prvo) jelo, sto je uglavnom neki rizoto, a potom SECONDO (glavno) jelo, odnosno meso, govedina, teletina, svinjetina, jagnjetina… Vecera traje duuuuugo, oko dva, tri, cetiri sata uz obavezan espreso ili liker.
I na kraju DOLCE (desert), neki keks, torta, palacinke ili sladoled. Italijani imaju obicaj da za vreme obroka konzumiraju OBAVEZNO vino, rosso ili bianco, nije bitno i da ga pomesaju sa istom kolicinom vode, gazirane ili negazirane, opet nije bitno. Kao sto rekoh malopre, italijanska kuhinja je raznovrsna, ukusna i cuvena po svojim specijalitetima. Morski specijaliteti, sve vrste ribe, corbe, palente, paste, sve vrste mesa, sirevi, i nezaobilazna, cuvena, PIZZA.

Duomo

Sono umane situazioni,
Quei momenti tra di noi…

Ti prvi stihovi Erosove pesme probudili su me. Ustala sam i videla sestru kako pevusi i sprema dorucak. Ugledala me je dok sam se prevrtala po krevetu i veselo rekla:”Buongiorno, dorucak je spreman, ajmo na terasu. Jel ti se svidja kad te Eros budi, a?” i nasmeja se. Boze, kako divno budjenje. Sa terase se pruza pogled na ulicu prepunu ljudi, koji su…ZADOVOLJNI. To je rec koju sam trazila. To su lica kakva u Beogradu, svom gradu, nikad nisam videla, jer su uvek svi ljuti, neraspolozeni, spremni da jedni drugima upropaste dan, jednostavno su susta suprotnost. Ulice su ciste, uredne, bez ijednog komadica lista hartije, osvetljene, ali ne ulicnim svetiljkama, vec pozitivnom energijom. Kafic ispred zgrade u kojoj trenutno boravim, je prepun. Dan je topao, suncan,treba ga iskoristiti, prosto je steta trositi vreme na dorucak. Ustale smo i krenule u, meni nepoznatom pravcu sestrinom vespom. Inace, vespe su zastitni simbol italijanske omladine. Medjutim, opet smo se nasli na istom mestu kao i juce-Piazza del Duomo, Trg ispred Duoma koji je bio pun ljudi, ulicnih sviraca i prodavaca cveca, oko kojih su obletali golubovi sa kojima su se druzili. Ovog puta smo usle unutra. Duomo jos nazivaju “sumom gotickih ukrasa”. A ja sam se osecala upravo tako, kao da sam u “cudesnoj sumi”, mozda cak i kao “Alisa u zemlji cuda”. Ukrasi sa svih strana, odise toplinom. Sve mi je bilo tako stvarno, opipljivo, moguce, nemoguce. Popele smo se na krov katedrale. Inace nisam ljubitelj ekstremnosti, ali ovde sam prolupala totalno, niceg se nisam plasila, sve sam htela i mogla. Hodala sam uz samu ivicu da bih uzivala u velicanstvenoj panorami celog grada. Previsoko je, ali osecaj neponovljiv. Zaljubljeni par je stajao pored nas dve i nesto pricao. Izgleda da pogled nije samo na mene uticao, vec i na doticnog decka, kleknuo je i pruzio prsten. Po vrisku odusevljenja, neizbeznim suzama radosnicama, osmehu i poljupcima, ocigledno je pristala na njegov predlog. Divno, prosto nisam mogla da poverujem da je kod Italijana sve tako normalno i odusevila sam se sto sam prisustvovala takvoj sceni. Kao na filmu. Nakon toga otisle smo u Galeriju Brera- vrhunska umetnost. Naravno da Vincijeva dela dominiraju.

Kasnije smo obilazile kafice. Veliki broj istih ima savrsen pogled na Duomo. Usle smo u cuveni “Zucca” bar u galeriji, kazem “cuveni’ jer ga prati glas da je aperitiv “Campari” posluzen po prvi put ovde, u Milanu. Zanimalo me je kako se odvija zivot u italijanskom kaficu. Svi komuniciraju medjusobno, nezavisno od toga da li se poznaju citav zivot ili pet minuta. Celim prostranstvom se siri miris vrucih peciva, cimeta i espresa, pomesan sa notama razlicitih, kvalitetnih, skupih parfema ljudi koji su sedeli i uzivali u popodnevnoj pauzi za rucak. Na svakom stolu je obavezan makar jedan primerak dnevnih novina. Od muzike dominiraju Eros, Toto Cotugno, Umberto Tozzi, Al Bano…. Italijanska klasika koja je savrseno odgovarala mojim usima, kao i cinjenica da nema uobicajenog oblaka dima koji me udavi svaki put, u svakom kaficu u Beogradu. Civilizovani su. Kulturni su. Druzeljubivi i NEOSPORNO, bez premca, imaju najbolje frajere. Najzgodniji su. Jesu poznati kao Casanove, ali i to im je oprosteno. Svi poseduju savrsen osmeh, blistavo bele zube, taj lak i pevljiv akcenat kojim obaraju s nogu (makar mene), sarm, sluh, duhovitost. Poseduju manire, nisu vulgarni, umeju da osvoje (doduse imaju takve gene, predmet u skoli i kucno vaspitanje iz te oblasti), znaju da se udvaraju, znaju sta da kazu u kom momentu, jednostavno, talentovani su. I, prvenstveno, vrlo uredni, negovani i PREMODERNI, sto je normalno, s obzirom da je Milano svetski centar mode. Prefinjeni su, galantni. Postuju zenski rod, uzdizu ga, javno priznaju da ne bi mogli da zive bez zena i ljubavi, nisu sovinisti. Jedina mana, ako bih bas morala da je trazim, je ta sto su niski (po mom misljenju). Kad kazem “niski” mislim na visinu ispod 1,80 m, jer ja muskarce ne smatram pravim muskarcima ukoliko pored njih ne mogu da nosim visoke potpetice.Sestra i ja smo narucile za uzinu panine (vrlo ukusne sendvice) i coca-colu. Obilazak kafica smo nastavile u cafeu “Laterario”( ako se dobro secam). Ovo je vise kafic boemskog tipa, tacno se jos uvek oseti prisutan duh svih legendarnih umetnika, pisaca, kompoziora, politicara. Tradicionalan je, cak toliko da, dok smo mirno, opusteno caskale, ispijajuci svoja pica, zacula se italijanska himna, svi su momentalno ustali i zapevali. Velike su patriote. Meni je to bilo vrlo cudno, ali fenomenalno. Morale smo da ustanemo i nas dve i pokusamo da savladamo makar refren. Nepoznati mladic nam je prisao, shvatio da nismo Italijanke i pruzio tekst njihove himne. Bilo je simpaticno, jos uvek cuvam taj papir. I zatim je usledio “Caffe` Martini”, koji je, za razliku od prethodnog, krajnje skupo i fensi mesto. Ovde dominiraju tehnoloske spravice, mobilni, lap-top-ovi, I-pod-ovi, bubice… Ekskluzivnije je, modernije.Vec je pocela da pada noc, iz obilaska nekih kafica, sestra me je odvela da vidim jos jednu znamenitost, ali ne samo Milansku, vec i svetsku- Milansku Scalu. Ovo najvece pozoriste, kuca opere, datira jos iz osamnaestog veka. Verdi, Maria Callas neka su od vaznijih imena vezanih za ovo mesto.
Nocu kad se posmatra jos je snazniji utisak. Ulicno osvetljenje je jako, a njena svetlost obasjava vise od bilo cega. U nekim momentima sam imala utisak da cujem najprodornije glasove ove svetske pozornice. Velicanstven je i graciozan prizor. Kulminacija dana je bila Scala i nakon toga smo otisle kuci.

Zbog ovog volim Italiju

…Setajuci jednom od glavnih ulica, fascinirana svime sto me okruzuje, paznju mi privukose troje mladih ljudi koji su zastrasujuce mnogo gestikulirali. Priblizila sam im se radoznalo i shvatila da nije u pitanju ulicna svadja, (koje i nisu toliko retke) vec pokusaj sporazumevanja. Devojke su upitale mladica gde se nalazi ulica koja im je potrebna i zamolile ga da im pomogne, ali na engleskom jeziku. Narednih nekoliko minuta on je dzentlmenski, sarmerski pokusao da bude uctiv i koristan, ali… Odjednom povika, vec na granici strpljenja, rascupan i zajapuren od tolikih bezuspesnih pokusaja objasnjavanja pa rece: “MAMMA MIA, IO NON CAPISCO, CHE LINGUA STUPIDA.” i iznerviran se izvini devojkama i ode. Impulsivno, tipicno. Simpaticno.

Filoloski deo
Osim italijanskog (romanski jezik koji govore stanovnici celog poluostrva, na Siciliji, na Sardiniji, pa cak i u vecem delu Korzike, iako pripada Francuskoj), u nekim regijama se koriste nemacki i francuski, dok im engleski jezik i dalje predstavlja problem u komunikaciji, ukoliko se moraju suociti s istim. Jednostavno, NE VOLE GA.

Sa mnom u setnju su krenuli stric i njegova deca da mi pokazu, makar deo grada u znak dobrodoslice. Svi su se trudili da se osecam prijatno i da vidim sto vise taj prvi dan boravka u ovom gradu, ali meni je danas bilo bitno da vidim samo simbol Milana. Pogled mi je bio prikovan za SAVRSENSTVO koje je stajalo ispred mene. S nevericom sam gledala…Milanski Duomo. Upijala sam svaki ugao, svaki cosak, svaki luk, posmatrala sam to prostranstvo, tu velicinu, tu postojanost. Odjednom su me preplavile emocije, zasuzile su mi oci, progutala sam knedlu u grlu, i sama sam se zacudila takvoj mojoj reakciji. Uhvatilo me je nespremnu, iznenadila sam se, odusevila. Mogu da zamislim kakav sam izraz lica imala, jer je starija gospodja, koja je tad stajala do mene, odusevljeno pocela da tapse, prisla mi, zagrlila me i zaplaka se i ona..? U tom trenutku nisam znala kako da odreagujem, pocela sam da se smejem i dozivam strica u pomoc ne bi li mi objasnio o cemu je rec. Rekao mi je da to nije nista cudno, da je gospodja (zvala se Franceska, naknadno mi se predstavila) shvatila da nisam odavde i odusevila se mojoj reakciji na njihovu znamenitost, potresla sam je svojom osecajnoscu, a na odlasku mi je rekla:”Tu sei una vera ragazza Italiana.” i nasmejala se. Divan kompliment.

Kultura
Italija je jedna od kulturno najbogatijih zemalja, najbogatija i najveca kolekcija kulture i umetnosti na svetu. Neprocenjive vrednosti i vecni njeni simboli su Milanski Duomo, Katedrala, toranj u Pisi, Coloseum u Rimu, Panteon (najkompletnija anticka rimska struktura), crkva San Clemente, Rimski forum, Vatikan, Julijin balkon u Veroni… Iz ove zemlje poticu mnogi geniji iz razlicitih umetnicko-kulturoloskih sfera koji su ostavili pecat na zapadnoj kulturi. Npr. pisci- Dante, Petrarka, Bokaco, slikari- da Vinci, Raffaello, Michelangelo, kompozitori- Vivaldi, Verdi, Puccini, Rossini, Paganini, filozofi- Giordano Bruno i najznacajniji italijanski knjizevnik- Umberto Eco.

Stric je bio odlican vodic, voli Italiju kao i ja, pa mu je predstavljalo zadovoljstvo da prica o njoj…
LEGENDE
Rana istorija Rima satkana je od legende…Rea Silvija, vestalska devica i kcerka lokalnog kralja Numitora, imala je dva sina blizanca koji su bili posledica silovanja (navodno je Reu silovao Mars).Dva decaka su napustena, a pronasla ih je vucica Rea koja ih je odgajala, sve dok ih nije usvojio pastir. On ih je nazvao Romul i Rem. Kad su odrasli postavili su granice grada, ali nisu mogli da se dogovore oko znakova koje su im dali Bogovi, pa je Romul ubio Rema 753. godine p. n. e. i postao vladar. Po njemu je Rim i dobio ime.
Jedna od najstarijih i najlepsih znamenitosti Rima (osim Coloseuma) je FONTANA DI TREVI. Ovu izvanrednu baroknu fontanu sagradioje arhitekta Salvi 1735. godine. Ona nije samo cuvena zbog odlicne, pitke i osvezavajuce vode, vec i zbog legende koja kaze da svako ko popije vodu ili baci novcic za srecu u fontanu, SIGURNO ce se vratiti u Rim, sa ispunjenom zeljom.

Posle duge setnje, uputili smo se ka kuci.Umorna i zadovoljna danasnjim danom legla sam i odmah zaspala.

Italija za pocetnike :)

Pre nekoliko godina isla sam u posetu stricu u Milano, da bih ostvarila svoju ITALIJANSKU BAJKU… Ali, pre opisa tih par, divno provedenih, dana, pogledajmo podsetnik koji ja zovem:”ITALIJA ZA POCETNIKE”…Setimo se cinjenica.

CINJENICE O ITALIJI
Svojim upecatljivim izgledom, oblikom udobne cizme, neosporno ulepsava Zemaljsku kuglu, cini je interesantnijom, privlacnijom. Smestena je na jug Evrope, na Apeninsko poluostrvo (najvece u Sredozemnom moru) okruzena svojim ostrvima, Sicilijom i Sardinijom. Na severu se “dodiruje” sa Francuskom, Svajcarskom, Austrijom i Slovenijom, a San Marino i Vatikan su nezavisne drzave koje ona “sebicno” i dalje “cuva” u svom “narucju”. Takvo “telo” krasi divna “ogrlica na vratu”, planinski lanac Alpa sa kog se spusta reka Po i njene pritoke. Poluostrvo je i dobilo ime po istoimenim Apeninima koji krase juzni deo ove “gracije”. VULKAN je prava rec koja simbolizuje karakter Italijana, tako su zivi, nepredvidivi, eksplozivni, temperamentni, aktivni, otvoreni, osecajni. Mada, nije samo REC u pitanju. Tri najslavnija vulkana u Italiji su Vezuv kod Napulja, Etna na Siciliji i Stromboli na istom ostrvu, a najveca jezera Garda, Verbano i Como. Gradovi su posebna prica, ne zna se koji je lepsi i vredniji paznje. Glavni grad Italije, CAPITALE, je Rim, a tu su i Milano, Firenca, Venecija, Verona, Napulj, Torino, Perugia, Genova, Parma, Bologna…Podeljeni su u veliki broj regija i svaka joj daruje posebnu car, Lombardia, Liguria, Puglia, Lazio, Piemonte, Toscana, Umbria…

Ona je zemlja istorije, kulture, umetnosti, kuhinje, fudbala, mode, a prvenstveno LJUBAVI. Posle ljubavi, jelo je, naravno druga najvaznija stvar – tako smatraju romanticni gradjani koji su veliki gurmani, ali zive PER L`AMORE.

Italijani su potomci starih plemena koji su se jos pocetkom 1. milenijuma p.n.e. naselili u krajeve izmedju Alpa, po celom Apeninskom poluostrvu i Siciliji. Bili su razlicitog porekla. Liguri, Iliri, Veneti i drugi,.. Sva ova plemena uticala su na formiranje nove nacije po kojima su Italijani dobili ime- Italici ili Itali. Bili su podeljeni u cetiri glavna plemena, a to su: Latini, Falisci, Osci i Umbri ili Umbrijci. Bavili su se poljoprivredom, uzgojem stoke, bili su vredni ljudi.
Praistorijska nalazista – Lazio, Toskana, Umbria, Basilicata. Glavni grad Italije (Rim) bio je centar mocnog Rimskog carstva koje je do V veka vladao najvecim delom Evrope. Nakon srednjeg veka Italija postaje glavno srediste humanizma i renesanse. Bila je raspodeljena na gradove-drzave ili podrucja koja su bila pod tudjom vlascu sve do 17. marta 1861. godine kad se celo poluostrvo ujedinilo sa dva ostrva i postalo kraljevina. Devet godina kasnije, grad Rim im se pridruzio, 20. septembra 1870. godine i taj datum predstavlja datum ujedinjenja Italije. Referendum o monarhiji od 2. juna 1946. godine stvorio je Republiku Italiju.