Sono umane situazioni,
Quei momenti tra di noi…
Ti prvi stihovi Erosove pesme probudili su me. Ustala sam i videla sestru kako pevusi i sprema dorucak. Ugledala me je dok sam se prevrtala po krevetu i veselo rekla:”Buongiorno, dorucak je spreman, ajmo na terasu. Jel ti se svidja kad te Eros budi, a?” i nasmeja se. Boze, kako divno budjenje. Sa terase se pruza pogled na ulicu prepunu ljudi, koji su…ZADOVOLJNI. To je rec koju sam trazila. To su lica kakva u Beogradu, svom gradu, nikad nisam videla, jer su uvek svi ljuti, neraspolozeni, spremni da jedni drugima upropaste dan, jednostavno su susta suprotnost. Ulice su ciste, uredne, bez ijednog komadica lista hartije, osvetljene, ali ne ulicnim svetiljkama, vec pozitivnom energijom. Kafic ispred zgrade u kojoj trenutno boravim, je prepun. Dan je topao, suncan,treba ga iskoristiti, prosto je steta trositi vreme na dorucak. Ustale smo i krenule u, meni nepoznatom pravcu sestrinom vespom. Inace, vespe su zastitni simbol italijanske omladine. Medjutim, opet smo se nasli na istom mestu kao i juce-Piazza del Duomo, Trg ispred Duoma koji je bio pun ljudi, ulicnih sviraca i prodavaca cveca, oko kojih su obletali golubovi sa kojima su se druzili. Ovog puta smo usle unutra. Duomo jos nazivaju “sumom gotickih ukrasa”. A ja sam se osecala upravo tako, kao da sam u “cudesnoj sumi”, mozda cak i kao “Alisa u zemlji cuda”. Ukrasi sa svih strana, odise toplinom. Sve mi je bilo tako stvarno, opipljivo, moguce, nemoguce. Popele smo se na krov katedrale. Inace nisam ljubitelj ekstremnosti, ali ovde sam prolupala totalno, niceg se nisam plasila, sve sam htela i mogla. Hodala sam uz samu ivicu da bih uzivala u velicanstvenoj panorami celog grada. Previsoko je, ali osecaj neponovljiv. Zaljubljeni par je stajao pored nas dve i nesto pricao. Izgleda da pogled nije samo na mene uticao, vec i na doticnog decka, kleknuo je i pruzio prsten. Po vrisku odusevljenja, neizbeznim suzama radosnicama, osmehu i poljupcima, ocigledno je pristala na njegov predlog. Divno, prosto nisam mogla da poverujem da je kod Italijana sve tako normalno i odusevila sam se sto sam prisustvovala takvoj sceni. Kao na filmu. Nakon toga otisle smo u Galeriju Brera- vrhunska umetnost. Naravno da Vincijeva dela dominiraju.
Kasnije smo obilazile kafice. Veliki broj istih ima savrsen pogled na Duomo. Usle smo u cuveni “Zucca” bar u galeriji, kazem “cuveni’ jer ga prati glas da je aperitiv “Campari” posluzen po prvi put ovde, u Milanu. Zanimalo me je kako se odvija zivot u italijanskom kaficu. Svi komuniciraju medjusobno, nezavisno od toga da li se poznaju citav zivot ili pet minuta. Celim prostranstvom se siri miris vrucih peciva, cimeta i espresa, pomesan sa notama razlicitih, kvalitetnih, skupih parfema ljudi koji su sedeli i uzivali u popodnevnoj pauzi za rucak. Na svakom stolu je obavezan makar jedan primerak dnevnih novina. Od muzike dominiraju Eros, Toto Cotugno, Umberto Tozzi, Al Bano…. Italijanska klasika koja je savrseno odgovarala mojim usima, kao i cinjenica da nema uobicajenog oblaka dima koji me udavi svaki put, u svakom kaficu u Beogradu. Civilizovani su. Kulturni su. Druzeljubivi i NEOSPORNO, bez premca, imaju najbolje frajere. Najzgodniji su. Jesu poznati kao Casanove, ali i to im je oprosteno. Svi poseduju savrsen osmeh, blistavo bele zube, taj lak i pevljiv akcenat kojim obaraju s nogu (makar mene), sarm, sluh, duhovitost. Poseduju manire, nisu vulgarni, umeju da osvoje (doduse imaju takve gene, predmet u skoli i kucno vaspitanje iz te oblasti), znaju da se udvaraju, znaju sta da kazu u kom momentu, jednostavno, talentovani su. I, prvenstveno, vrlo uredni, negovani i PREMODERNI, sto je normalno, s obzirom da je Milano svetski centar mode. Prefinjeni su, galantni. Postuju zenski rod, uzdizu ga, javno priznaju da ne bi mogli da zive bez zena i ljubavi, nisu sovinisti. Jedina mana, ako bih bas morala da je trazim, je ta sto su niski (po mom misljenju). Kad kazem “niski” mislim na visinu ispod 1,80 m, jer ja muskarce ne smatram pravim muskarcima ukoliko pored njih ne mogu da nosim visoke potpetice.Sestra i ja smo narucile za uzinu panine (vrlo ukusne sendvice) i coca-colu. Obilazak kafica smo nastavile u cafeu “Laterario”( ako se dobro secam). Ovo je vise kafic boemskog tipa, tacno se jos uvek oseti prisutan duh svih legendarnih umetnika, pisaca, kompoziora, politicara. Tradicionalan je, cak toliko da, dok smo mirno, opusteno caskale, ispijajuci svoja pica, zacula se italijanska himna, svi su momentalno ustali i zapevali. Velike su patriote. Meni je to bilo vrlo cudno, ali fenomenalno. Morale smo da ustanemo i nas dve i pokusamo da savladamo makar refren. Nepoznati mladic nam je prisao, shvatio da nismo Italijanke i pruzio tekst njihove himne. Bilo je simpaticno, jos uvek cuvam taj papir. I zatim je usledio “Caffe` Martini”, koji je, za razliku od prethodnog, krajnje skupo i fensi mesto. Ovde dominiraju tehnoloske spravice, mobilni, lap-top-ovi, I-pod-ovi, bubice… Ekskluzivnije je, modernije.Vec je pocela da pada noc, iz obilaska nekih kafica, sestra me je odvela da vidim jos jednu znamenitost, ali ne samo Milansku, vec i svetsku- Milansku Scalu. Ovo najvece pozoriste, kuca opere, datira jos iz osamnaestog veka. Verdi, Maria Callas neka su od vaznijih imena vezanih za ovo mesto.
Nocu kad se posmatra jos je snazniji utisak. Ulicno osvetljenje je jako, a njena svetlost obasjava vise od bilo cega. U nekim momentima sam imala utisak da cujem najprodornije glasove ove svetske pozornice. Velicanstven je i graciozan prizor. Kulminacija dana je bila Scala i nakon toga smo otisle kuci.
